Arhitektura i nacionalno odelo

Arhitektura i nacionalno odelo ...

Autor: Djordje Bobic (preuzeto sa djordjebobic.com)

U razgovoru jednog poslenika u kulturi, trojice arhitekata i jednog istoričara umetnosti, povela se tema o nekadašnjem ambijentu Beograda i o potrebi i čežnji da se odredi šta je tu zapravo „naše», nacionalno, autentično, pa je tako red došao i na arhitekturu. Ne samo onu preostalu od predaka, već i ovu savremenu. Izražavalo se tom prilikom nezadovoljstvo zbog nedovoljno artikulisanog nacionalnog stila u arhitekturi kao indentifikacionog znaka naroda, i ljutnja zbog nebrige u vezi s tim. Nije vredelo ni upozorenje da briga postoji, jer evo, vode se turisti u šetnju gradom i tom prilikom će piti rakiju na više mesta i tako će svakako zapamtiti Beograd, i eto identifikacije. Ne, to nije prošlo, mislilo se pre svega na gradske ambijente i na zgrade sa lokalnim, prepoznatljivim obeležijima, da ne kažemo nacionalnim. Bilo je reči i o tome de se ne može sve svoditi na Beograd, jer narod je svuda po državi i treba pogledati celu Srbiju. Uočava se potom da u Srbiji postoji nekoliko regiona koji imaju sasvim različit doživljaj građenja, zavisno od lokalnih uslova. U prošlosti su ljudi na to uvek pravilno reagovali: ako je na visini i ima snega - krov je strm; ili su pravili male prozore da bolje greju unutrašnjost kuće, ili nisu otvarali prozore na stranu sa koje duva lokalni vetar. Materijali su takođe pratili lokalne mogućnosti i resurse. Arhitektura je različita i nema objedinjujućeg činioca da bi se apostrofiralo nacionalno kao posebnost.
Spomenute su, naravno, sa pijetetom i značajne arhitektonske vrednosti kao što su manastiri i tvrđave, ili nekoliko preteklih konaka u Beogradu, Milošev u Topčideru, pa Knjeginje Ljubice, ili pojedine kuće iz devetnaestog veka. Arhitektonska poruka je jasna i oblikovanje tih arte facta jeste specifično, može se tvrditi da je autohtono, bez obzira na neke primese Vizantije ili drugih bliskih krajeva. Nisu zaboravljene ni urbane matrice po gradovima, posebno u Beogradu, koje su takođe autentične, posebno posle Emilijana koji je tursku kasabu uspeo da osmisli na drugačiji način, bliži evropskom poimanju gradske matrice, ali i to je svrstano, u nedostaku argunmenata, u nacionalno i ovdašnje, „naše». I to je uglavnom zaostavština koja se čuva i štiti kao svedočanstvo o kulturi i načinu života i dometima narodnog potencijala u stvaranju arhitekture.
Kasnije je sve promenjeno, pogotovo početkom dvadsetog veka i posle prvog svetskog rata, kada su naši ljudi, i arhitekti takođe, odlazili na školovanje po Evropi ili su strani arhitekti, češki i ruski između ostalih, dolazili ovamo i donosili svoje vizije i, bolje reći, šablone, pa eto Skupštine, dvorova ili mnogih drugih zgrada koje su obeležile Beograd kao samosvojni grad, ali i grad koji je iskoračio ka Evropi. Tada je već to što se zove nacionalna, autohtona arhitektura sa početka razgovora, bila odložena u istoriske arhive i postala predmet bavljenja institucija za zaštitu kulturnog nasleđa. Očuvana arhitektonska zaostavština nije bila inspiracija za buduće naraštaje graditelja, tretirali su je kao obavezni i prisutni deo ambijenta, veštiji su uspevali da je iskoriste kao dobar okvir i dopunu svog novog ostvarenja, ali i za izgovor kada im to ne bi pošlo od ruke.
Posle rata je nastao socrealizam i u arhitekturi, ali je na sreću relativno brzo nadvladala moderna pod uticajem Bauhausa i Korbizijea, koja se najduže zadržala, posebno u urbanizmu, i stvoreni su novi gradski kvartovi i zgrade sasvim posebnog izgleda po kojima se prepoznaje cela epoha. I to bi se moglo uvrstiti u zbirku nacionalne arhitekture bez obzira na izvore i evropski trend koji je bio inspiracija tadašnjim arhitektima i urbanistima. Sada se stvara arhitektura čija je osnova u globalnoj matrici koja vlada planetom, pa kada ne bi pisalo ispod fotografije tek nazidanog zdanja gde mu je lokacija, ne bi se znalo je li to u Beogradu ili u nekom drugom gradu na planeti.
Arhitektonski globalizam je prevagnuo, arhitekti su to prihvatili ali takođe i investitori koji se tim stilom identifikuju na tržištu, dokazuju da su u skladu sa zakonima tržišta i da mogu učestvovati u utakmici i od arhitekte traže upravo takav odgovor. Taj interes preovlađuje nad onim što bi se moglo odrediti kao nacionalna arhitektura, koja treba da obeleži identitet naroda i njegove kulture. Svet postaje jedan, a razlike u dometima svode se na umeće i potencijal arhitekte, pojedinca koji arhitekturu stvara kao lični čin uglavnom po uzoru na bezbrojne primere, pristupačne putem Neta, i po njima se prepoznaje znak i obeležije stvorenog.
Pa kako stići do autohtone, nacionalno obeležene arhitekture, kako naći put kroz šumu evropskih zakona koji sve ujednačavaju, ili kroz isprepletane klance kapitala koji opet sa svoje strane postavlja svoja pravila koja se slede, ne silom već prosto odbirom u osvajanju pozicije na tržištu? To je tako svuda na planeti, autohtone arhitekture zapravo nema, autentično je globalno i svet je sada postao vlasnik i nacionalnog. Arhitekti prate događaje širom sveta, posebno od kada su komunikacije brze, efikasne i neposredne, i iz te kominikacije formiraju stav, zadovoljavaju potrebe onih koji su projekat naručili, ali i svoj ego, svoju želju i potrebu da budu u trendu, da opstanu na modnoj pisti ili da budu savremeni.
Razgovor o nacionajlnoj arhitekturi koju bi sada trebalo proizvoditi i tražiti lokalni stil po kojem će se Beograd ili Srbija prepoznavati na arhitektonskoj mapi sveta, završen je sa gorkim ukusom, bez zaključka. Niko se nije odvažio da izgovori reč o anahronosti težnje za potvrđivanjem identiteta naroda putem arhitekture, zbog svesti da je prevaziđen i sam uzor. Prevaziđen vremenom, tehnologijom i materijalom, ali i potrebama koje korisnici zdanja imaju. Sve je različito, izazov je nov i pitanje postavljeno arhitekti je sasvim drugačije od onoga koje je nekada postavljao neki seoski domaćin ili knez. Kada se misli na taj način, možda je izlaz iz nelagode i očaja prihvatanje činjenice da je Beograd ipak svet ...