EKOLOGIJA, EKOLOGIZAM I INDIGENO DRUSTVO

Ekologija je o nauka o životnoj sredini. Ime nauke potiče od grčkih reči oikos - dom, domaćinstvo i logos - nauka, izučavanje. Termin ekologija prvi put je upotrebio nemački biolog Ernst Hekel 1866. godine. U laičkoj javnosti se ovaj termin često koristi kao sinonim za pojam zaštite životne sredine, što nije ispravno jer je zaštita životne sredine samo jedna od oblasti kojima se bavi ekologija.

Ova naučna disciplina koja proučava raspored i rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije između organizama i njihovog okruženja. Okruženje (životna sredina) organizama uključuje fizičke osobine, koje sumarno mogu da se opišu tzv. abiotičkim faktorima kao što su klima i geološki uslovi, ali takođe uključuje i druge organizme koji dele sa njim njegov ekosistem. Može se reći da je ekologija multidisciplinarna nauka. Zbog usredsređenosti na više nivoe organizacije života i na međuodnos organizama i njihove okoline, ekologija ima snažan upliv na mnoge druge naučne grane, pogotovo na geologiju i geografiju. Zato se za ekologiju kaže da je holistička nauka i da objedinjuje tradicionalne nauke (kao npr. biologiju) koje, na taj način, postaju njene subdiscipline i sve zajedno omogućavaju dalji razvoj ekologije.

Ekologija je uz Hipi pokret iz naučne prešla u plan političkog aspekta, često nazivana ekologizam ili envirormentalizam. Ekološka borba se potencira iz konteksta deindustrijalizacije i globalizacije koja obeležava devedesete godine XX veka.  Politička ekologija je usko povezana i sa drugim pokretima kao što su: pacifizam, anarhizam (eko-anarhizam, zeleni anarhizam i anarho-primitivizam), feminizam (eko-feminizam) i etnicizam i dr.

Nažalost moralo je da dođe do velikih ekoloških katastrofa da bi se ljudi podsetili da je zemlja i živi i svesni entitet. Kamenje, biljke, životinje i ljudi, svi su oni neodvojivi elementi prirodne celine.

Treba istaći da je indigeni narod (indijanci Amerike, Aboridžani iz Australije, Papuisi iz Nove Gvineje, itd.) i šamanizam (kao oblik religije) imao značajni uticaj na razvoj ekologizma i održivog razvoja. Već sedamdesetih godina XX veka je počela da se organizuje borba za zaštitu  zemlje indigenog stanovništva. Sa pojavom Zapatista u Meksiku (Čiapas), pre svega kada su 1. januara 1994 potomci Maja Indijanaca, naseljeni pretežno u Čiapasu, jednom od najsiromašnijih regiona Meksika, oružano pobunili protiv vladine politike, multinacionalnih korporacija i zemljovlasničke torture, globalna zainteresovanost za stanje indijankog stanovništva počinje naglo da raste, naročito među simpatizerima i aktivistima tkz. antiglobalističkog pokreta.

Ovakva autohtona društva, koja nisu podlegla uticaju misionara, su usko povezana sa svojom životnom sredinom, prirodom, koju ne koriste na destruktivan način. „Znanja i praktikovanja ovih naroda treba da budu izvor inspiracije za sve one koji se bave ekologijom, održivim razvojem i radom na ideji "drugačiji svet je moguć".

Socijana ekologija

Socijalna ekologija je kritična društvena teorija koju je osnovao američki anarhistički i libertarijansko socijalistički autor Mari Bukčin (Murrai Bookchin). Koncipirana je kao kritika trenutnih društvenih, političkih i antiekoloških trendova, zagovarajući rekonstruktivni, ekološki, komunitarni i etički pristup društvu. Ova verzija podstiče  rekonstruktivne i transformativne perspektive socijalnih i ekoloških pitanja i promoviše direktno demokratsku, konfederalnu politiku. Kao telo ideja, socijalna ekologija predviđa moralnu ekonomiju koja pokreće  van pomanjkanja i hijerarhije, ka svetu koji reharmonizuje ljudske zajednice sa prirodnim svetom, dok istovremeno slavi različitost, kreativnost i slobodu. Bukcin sugeriše da koreni trenutnih ekoloških i društvenih problema mogu pratiti hijerarhijski načini društvenih organizacija. Socijalni ekolozi tvrde da se sistemskom pitanju hijerarhije ne može odoleti samo pojedinačnim akcijama kao što je to npr etičko potrošačkog društvo, već se mora rešiti više nijansirano etičko mišljenje i kolektivne aktivnosti zasnovane na radikalno demokratskim idejama. Naglašena je složenost odnosa između ljudi i prirode, uz važnost uspostavljanja više uzajamnih društvenih struktura koje uzimaju gorepomenuto u obzir.

Društvena komponenta društvene ekologije dolazi iz svoje pozicije da gotovo svi svetski ekološki problemi proističu iz socijalnih problema;. Oni tvrde da, osim onih nastalih prirodnim katastrofama, najozbiljnije ekološke dislokacije dvadesetog i dvadesetprvog veka stvaraju, između ostalog, ekonomski, etnički, kulturni i rodni sukob.

Socijalna ekologija čvrsto locira korake ekološke krize u odnosima hijerarhije i dominacije između ljudi. U okviru socijalne ekologije, "sam pojam dominacije prirode od strane čoveka proizlazi iz stvarne dominacije čoveka od strane čoveka". Dok se dominacija prirode smatra proizvodom dominacije unutar društva, ova dominacija samo u kapitalizmu dolazi do kriznih proporcija. Prema rečima Bukčina:

“Pojam da čovek mora da dominira prirodom nastupa direktno od čovečjeg dominiranja čovekom ... Ali to nije bilo sve dok se organski odnos zajednice ... Ova vekovna tendencija nalazi najugroženiji razvoj modernog kapitalizma. Zbog svoje inherentne konkurentske prirode, buržoasko društvo ne samo da jede ljude, već i je masa čovečanstva protiv prirodnog sveta. Baš kao što su ljudi pretvarani u robu, pa se svaki aspekt prirode pretvara u robu, …pljačkanje ljudskog duha na tržištu je isto što i  pljačkanje zemlje kapitalom …”

Iako se se najviše eksponirao u svojoj anarhističkoj tradiciji tokom skoro čitave svoje  karijere, počevši od 1995. godine, Bukčin vremenom postaje sve kritičniji prema anarhizmu, čak je i 1999. godine je zauzeo odlučan stav protiv anarhističke ideologije. Počeo je da posmatra društvenu ekologiju kao potpuno novu formu libertarijanskog socijalizma, čime je  pozicionirao svoju politiku u okviru političke ideologije koju je nazvao Komunalizam